ordizenmo

❤️ Click here: Smokva tisuće clanova

Ustvari, najteži mi je period za sada tamo između ručka i večere, pa se zavaravam kefirom i bezkofeinskim kapučinom, Organizam pita slatko i grickalice. Oni i u snu strazare od snova i postojanja, od placa i smeha smisao tka se... Zašto se kao takav onda ne uključiš u rad Moslavačke vinske ceste i pomogneš na poularizaciji škrleta?

Brinem, a dom ja na dnu moga srca. Ono sto mene zanima je: 3X sedmicno imam aerobni trening Zumbu I zanima me da li trebam unositi nesto nakon treninga za oporavak organizma? Poz od Sanje Vedrana Hvala na odgovorima.

- Pogledom svojim, koji se koleba da napusti tvog starog praga rub, digni polako jedan crni dub i postavi ga ispred neba.

Rainer Maria Rilke :: Biblioteka ~ Library ~ Burek. I tek sa neba pada po gradovima. Pada pre nego svetlost je izašla, kad ulice se okreću spram zore, I kad se tela što nisu ništa našla, Razočarano dele puna mora, I kada ljudi što od mržnje gore, U postelji jednoj moraju da noće. Tad dolaze valovi samoće… Autor: Euridicat : Rajner Marija Rilke 1875-1926 Prevodi B. Živojinović Ljubavna pesma Kako da dušu sputam, da se tvoje ne takne? Kako, mimo tebe, njom da grlim stvari i daljine? Ah, rado bih je sklonio na koje zaboravljeno mesto u sred tmine, u neki izgubljeni kut, u kom neće je tvoje njihati dubine. Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje ko gudalo nas neko spaja, koje iz dveju struna jedan mami glas. I koji ovo svirač drži nas? I to su želje: pritajene niti koje za večnost vezuju naš dan. I to je život. Dok ne dođe jedan čas drevni, najsamotniji od svih, drukčiji od svih ostalih, i čedan presretne večnost uz osmejak tih. Vrteška Jardin du Luxembourg C krovom i senkom njegovom se vrti čopor šarenih konja što se gone trenutak jedan, svi iz zemlje one koja toliko okleva pre smrti. Nekih u kola upregnutih ima, al' je u sviju izraz srčan sav. Jedan je crven namrgođen lav i katkad jedan beli slon sa njima. Čak i jelena jednog eno - pravom jelenu šumskom sličan je po svemu, samo što nosi sedlo, i na njemu jednu malenu devojku u plavom. Za njom, odeven u belo odelo, jaše na lavu dečačić, u stravi, dok zube lav pokazuje i ždrelo. I katkad se beli slon pojavi. Promiču vedre devojke nekamo, već nepristale skoro igri toj; usred ludoga leta one svoj podižu pogled, nekuda, ovamo - I katkad se beli slon pojavi. I sve to ide, okončanju žuri vrti se, kruži, a bez cilja svog. Poneki pramen, crven, zelen, suri, jedva započet profil lica kog. I katkad osmeh, ovamo obraćen, blažen i bleštav i uludo straćen sred zadihanog slepog kola tog. Jesenji dan Gospode, čas je. Zasenči sunčanike, razobruči vetar, da poljem jesenjim zahuči. Poslednjem plodu zrenje zapovedi; još dva-tri dana južnija mu daj, usavršenju nagnaj ga, nacedi poslednju slast u teškog vina sjaj. Ko dom sad nema, taj ga steći neće. Ko sam je sada, dugo sam će biti, čitaće, pisma pisati i bditi, i nemirno će gledati drveće kada se lišće stane zrakom viti. Ostavljen na planinama srca Ostavljen na planinama srca Gle, u daljini sićušno, gle: poslednje naselje reči, a još više, ali i on majušan, poslednji zaselak osećanja. Ostavljen na planinama srca. Jest, tu cveta ponešto; iz neme litice cveta raspevan korov koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna? Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti, ostavljen na planinama srca. Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti, kreće poneka bezbedna životinja s planine, ide, zastaje. I velika zaštićena ptica kruži oko čistog protivljenja vrhova. Ali ne zaštićen, ovde na planini srca. Dodirne dušu skoro svaka stvar Dodirne dušu skoro svaka stvar, odasvud bruji spominjanja glas. Poneki dan što prođe stran za nas u budućnosti stigne tek k'o dar. Ko meri naš doprinos? Da li ko od prošlih, starih leta nas raspreda? Šta od postanja saznasmo, sem to: da sve se jedno u drugom ogleda? Da se na nama ravnodušnost greke? O, dome, travo, o, večernja seni, dok se gledamo tako, obrgljeni, najednom sve to kroz vac k nama veje. Kroz sva se bića pruža prostor jedan: suštinski svetski prostor. Kroz nas laste proleću tiho. Ja, rašćenja žedan, pogledah, i: u meni drvo raste. Brinem, a dom ja na dnu moga srca. Čuvam se, a u meni straža bdi. Ka mojoj novoj ljubavi se svi svet lepi, da tu počiva i grca. Autor: vojvođanka : Pjesma kipa Tko je taj,koji me ljubi toliko, Da za moj će život svoj život ugasit? Ako se tko iz ljubavi same U moru utopi za me, U život iz kamena mene će spasit. Ja žudim,da tijelom poteče mi krv, Jer kamen je samo kamen. Ja čekam i čeznem u hladnoj samoći. Zar ne može nitko smjelosti smoći, Da život mi vrati i plamen? A kad mi tko život jedanputa vrati, Što zamamno sja se i zlati, Onda ću plakat, Plakat ću sama, Što nisam više kip od kamna; Jer šta će mi krv,što vri poput vina, Kad ne mogu dozvat iz morskih dubina Svog ljubljenog,jedinog moga. Ja živim u krugovima koji se sire Ja živim u kruzima koji se šire, i njima sve više obuhvatit žudim. Ja možda i neću polučit zadnji, konačni krug, no ja se trudim. Ja kružim i kružim okolo Boga, tog prastarog tornja, već tisuće ljeta, i ne znam još, jesam li sokol il vihor, il velika pjesma ovoga svijeta. Ozbiljan cas Tko sada plače negdje u svijetu, bez razloga plače negdje u svijetu, nada mnom plače. Tko se sad smije negdje u noći, bez razloga smije negdje u noći, meni se smije. Tko sada ide negdje u svijetu, bez razloga ide negdje u svijetu, polazi k meni. Tko umire sada negdje u svijetu, bez razloga umire negdje u svijetu, pogleda mene. Zvezde na kolena padahu obrvane njegovim pogledom. Il' bi sagledao klececi a miris bi njegove usrdnosti kao blagi umor padao na kakvo bozansko bice, koje bi mu se onda osmehnulo, u snu. Kule je tako gledao da su trnule od straha: opet ih uvis zidajuci, najednom! Ali cesto bi predeo, otezao od dana, pokojem strujao u njegovo tiho opazanje, uvece. Zivotinje su smireno stupale u otvoreni pogled, pasuci, a zasuznjeni su lavovi zurili unutra kao u nepojamnu slobodu; ptice su proletale kroz njegovu dusevnost; cevece se ogledalo u njemu, krupno, kao u deci. A kad se rascu da ima jedan sto gleda, to dirnu i bica koja su manje i nepouzdanije vidljiva, dirnu zene. Otkada vec, lisavajuci se u dusi, preklinjuci sa dna pogleda? Kuda bi on, koji vecito ceka, sedeo u tudjini; a rasejano odvracena soba u prenocistu mrgodno bila oko njega, i u izbegavanom ogledalu ponovo soba, i kasnije, sa postelje mucenicke, ponovo: tad bi se u vazduhu vecalo, neshvatljivo vecalo o njegovom osetljivom srcu, o njegovom srcu sto kroz bolno zasuto telo ipak oseca, vecalo bi se i presudilo: da on ljubavi nema. I bilo bi mu uskraceno ma koje novo posvecenje. Jer vidis li, gledanju ima granica, i sve sagledaniji svet iste da raste u ljubavi. Zavrseno je delo ociju, vrsi sada delo srca na slikama u sebi, zarobljenim; jer ti si ih savladao: ali sada ih ne znas. Pogledaj, unutrasnji covece, svoju unutarnju devojku, nju, izvojstenu iz hiljada priroda, ovo tek izvojsteno samo, a dosad jos nedovoljno stvorenje. Španska igračica Kao što bela sumporača stane u ruci već da na sve strane baca jezićke trperave pre no plane - : tako sred tesnog kruga gledalaca iz igre njene još nezahuktane roj svetlih iskri najpre zapalaca. I tad se naglo sva u plamen prospe. Pogledom jednim pali svoje kose, pa najedanput smelo zaošija haljinu svu u ludog ognja huk, iz kojeg pruža ruke poput zmija, gole i budne, uz klepetav zvuk. A tad: ko da joj vatra seknu, ona pribra je sasvim i odbaci svu oholim gestom, gorda, osiona, gledajuć kako besni još na tlu, plaminja još i neće da se preda -. No potom diže pobednički lice i ukrug milo pozadravljajuć gleda, pa sitnim čvrstim stopalima nju gazi i gasi nemilice. Reci za uspavanku Hteo bih nekog da uspavam, kraj nekog da bdijem bih ja. Tebe bih da mazim, uljuljkavam, da te pratim u san, iz sna. Hteo bih u kuci da jedini znam: noc bese hladna i zla. I hteo bih da se slusanju dam, slusanje tebe, sveta, tla. Dozive kroz noc salje sat, vreme se providi do dna. Jos: dole po kog neznanca bat, i lavez neznanog psa. Oci bih tada siroko prostro vrh tvog sna, da nezno te drze, i puste kada u mraku se pokrene sta. Uvodna pesma Ma ko ti bio: kroči u predvečerje iz sobe svoje, gde znaš svaki kut; ma ko ti bio: poslednja uz put tvoja je kuća, a iza nje: bezmerje. Pogledom svojim, koji se koleba da napusti tvog starog praga rub, digni polako jedan crni dub i postavi ga ispred neba. I tako svet ćeš ustrojiti svoj. Golem, ko reč što sazreva u svemu. A kada voljom shvatiš smis'o njemu, ostaviće ga nežno pogled tvoj... Autor: vojvođanka : Ja volim svoga bića polutminu što daje mojim čulima dubinu; u njoj se, kao iz pisama starih, moj život jednom već proživljen žari, u preboljenu odmaknut daljinu. Iz nje se toči u mene saznanje da imam dosta prostora pred sobom za drugoga života večno tkanje. I katkad sam ko drvo, čije granje šumi negdašnjem dečaku nad grobom i čiji koren prostirku mu plete, — drvo što onaj ispunjava san koji je dečak u daleki dan izgubio u pesmi punoj sete. Živojinović Moj život nije ovaj strmi čas, čas kad ovako žurno stremim. Pred svojim žitnim poljem ja sam klas, tek jedan glas sam samo, i to glas što prvi sred mog mnogoglasja nemi. Između dva sam zvuka dubok muk, koji ih trajnom usklađenju goni: jer preti da nadjača smrti zvuk — No tamnoga ih intervala luk miri. Lepotom starom pesma zvoni. Živojinović Liši me vida: gledaću tvoj lik, zapuši uši moje: slušaću te, onemi me, al' zvaću te kroz krik, bez nogu još ću k tebi naći pute. Slomij mi ruke: hvataću te srcem; zaustaviš li srce meni, sam moj mozak tad će kucati i bdeti, a ako mi i mozgom užgaš plam — na krvi svojoj ja ću te poneti. Živojinović Sad već crvena divlja ruža zre, u leji jedva diše pozno cveće. Ko nije bogat sad, kad leto mre, taj nikad sebe sačekati neće. Ko sada sav ne drhti kao prut od preobilja slika, koje buja i proniče u svaki dušin kut, čekajuć noć da tminom zaleluja: — taj je, ko starac, prešao svoj put. Toga nijedan sad ne greje plamen, laže ga sve na javi i u snu; pa i ti, bože. Ti što ga, ko kamen, iz dana u dan vučeš prema dnu. Živojinović Tu žive ljudi, lica cvetno-snežna, i čudeć se od teškog sveta mru. I vidi l' ko gde jedna rasa nežna kroz bezimene noći, beznadežna, pretače osmeh u grimasu zlu? Bez dostojanstva, ko strašljiva sen kruže i služe stvari besmislene, i odeća na njima brzo vene i ruke im se sparuše za tren. A svet se tiska, juri, njih ne štedi, njih neodlučne, slabe. Svakoga od njih muče sto dželata, svaki ih udar sata zove tih, i vukući se kraj bolničkih vrata čekaju, strepe, da prime i njih. Ne smrt u čijoj vlasti čudesnoj behu u detinjstvu. Sjaj u travi Ne može se više vratiti tren sjaja u travi i zato ne treba žaliti za raskoši jednog cveta koji nestaje, već treba naći snage u onome što nam je ostalo! Ako se ikada budemo morali rastati, neka to ne bude u proleće jer, teško je gledati kako se nove ljubavi rađaju, dok naša zauvek umire! I onda, kad više ništa ne možemo vratiti, nećemo tugovati, već ćemo naći snage u ovome što nam je ostalo i živeti s tim! Svaka ljubav u sebi nosi težnju za nežnošću, a umreti u ljubavi znači živeti u njoj! Odbaciću svoj greh, odbolovati tvoje oči! Gledaću kako odlaziš i nestaješ u seni jesenje trave, sve dalje i dalje... Zaboravimo sve što nas je bolelo, radi nas i radi zaborava! Zaboravi da smo se voleli, da smo se smejali i... Poći ćemo ka sutrašnjem danu, koji će doći, a u prvi sumrak zatvoriću oči i neću misliti o tebi! Biće kasno kad se jednog dana okreneš iza sebe! Poželećeš uzeti sve pogažene i ubrati sve mirisne cvetove, ali nećeš moći, a niti ću ja više moći natrag! Poći ćeš, glave okrenute unazad, sa suzama u očima, ali... Autor: vojvođanka : Gong Ne vise za usi... Svet unutarnji otkriva lik... Svega cutljivog zbir sto sebe potvrdjuje sam, suman uvir i slap u sopstvenog bica muk, u trajnost sazeti tok, izvrnuta zvezda... Ti vazda u secanju mom, bubitkom rodjena ti, praznik neshvacen sad, vino uz nevidljiv rub usana, bure bes, sto stuba protresa srz, putnikov pad u put, izdaja, svemu, nas... I duh i strast su nama neophodni: da jedno drugim oplodjuju, to je zadatak onih sto su izabrani da u toj raspri cist postignu sklad; budni i vicni, oni prepoznaju znamenja, ruka njihova je laka, prekaljeno je orudje u njih. Ni zvuk najtisi ne sme im promaci, moraju znati da vide i onaj ugao prema kome ih uputi kazaljke jedva uocljivi hod, moraju ocnim kapkom uzvracati lagani lepet leptirovih krila i osecati sta oseca cvet. Krhki su oni ko i druga bica, a moraju u isti mah da budu dorasli snazi najvecoj inace izbranje ne bi ni palo na njih! Gde drugi cvile, njihova je duznost da kazu ritam udaraca i da iskuse kamen na dnu bica svog. Ko trajni pastir moraju da stoje; on iz daleka izgledati moze tuzan, al sto se vise priblizavas osecas jace koliko on bdi. Ko zvezda hod za njega, tako njima sve mora biti poznato i blisko sto cutke raste i kruzi kroz noc. Oni i u snu strazare od snova i postojanja, od placa i smeha smisao tka se... I kada ih skoli te obrvani klonu prema tlu, i kad pred smrcu i zivotom kleknu, u pravom uglu njihovog kolena tad novu meru zadobija svet! Sused Violino, neznanko, sto progonis moj duh? U kolko dalekih gradova vec cuh gde samotna noc me tvoja dira? Dal mnostvo il jedan na tebi svira? Dal takvih jos ima sirom sveta koje bi, bez tebe, vec odavno dno recno progutalo tavno? I sto sam tome uvek ja meta? I zasto put moj uvek lezi uz one koji te plasljivo gone na pesmu sto veli:zivot je tezi od tezine sve vasione? Vitez Vitez u pohod jezdi dug u sirok, suman svet. A pred njim sve je:jutro i jug, polje i pir i vrag i drug, devojka, maj, i lov i lug, i bezbroj puta bog svud u krug kroz svaki gleda cvet. Ali u vitezu, ispod pancira u mrkloj tami, scucurila se smrt i cami i snuje i snuje bez mira: Kada ce da zahuji necije ostrice rez, kada po celiku da zabruji njen britki vez, pa da mi jednom donese spas i da izvede mene iz celije ove u kojoj bez sna provodim dane povijene, - pa da se sve u meni prene, da se najzad ispruzim sva i da zapevam na sav glas i zaigram preko tla. Panter Njegove oci muti i sputava resetki tamnih stalni mimolet. Tisucu resetaka poigrava i okoncava sobom njegov svet. Povitljiv korak njegov, pun cvrstine, lici, dok uskog kruga meri luk, na igru snage okolo sredine u kojoj vlada silne volje muk. Tek ponekad se zastor s oka skloni necujno -. Tada udje neki lik, kroz napregnuti mir udova roni - i mre u srcu kao dalek krik. Rastanak Kako sam samo osetio sve sto rastankom zovu. Kako znam i sada: nepreboljeno i jezivo nesto tamno, sto tkanje nekog lepog sklada kida, jos jednom pruzajuc ga amo. Sto bespomocan bejah gledajuci ono sto mene - a mene zovuci - pusti da idem, zaostavsi samo, ono sto ko da bejahu sve zene, a ipak malo, belo cinilo se, i nista drugo do: mahanje sto se vec vise i ne odnosi na mene, mahanje neprekidno iz daleka, sve tise - jedva objasnjivo vise: mozda sljivina grana sto se njise kad sa nje zurno prhne ptica neka. Poslednje vece Kroz noc, iz parka, dalek topot stize komore koja polazi u boj. A on sa klavesena pogled dize, jos svirajuci, i pogleda k njoj. No sve to namah iscile: i ona, stojeci mucno kraj vrata balkona, pritisnu srce ustreptalo stravom. On tad zasvira tise. A na stolu cudno tudje lezase sapka sa mrtvackom glavom. Pesnikova smrt Polozen lik mu odbojan i bled pocivao je na uzglavlju krutom otkad mu svet sa svescu, otrgnutom od cula, privi natrag skutom godine ove ravnodusni sled. Slutio nije, ko ga ziva znade, koliko njega bejase u svemu, jer:ovo dolje i ove livade i ove vode lik su bile njemu. O, lik mu bese sva ova daljina, sto jos bi k njemu i jos ga priziva; i maska, plasno mruci, njemu biva otvorena i nezna ko sredina ploda sto trulec u zraku pociva. Pesma o moru Nocu sa mora doleces, pradrevni vetre ti: nikome stici neces; kad neko bdi tvoje ce snage mora dobro da cuva: pradrevni vetar s mora ti si, sto duva samo za pra stenje, amo prostranstva cista srucujuc iz daljine... O, kako te oseca samo smokva sto lista gore sred mesecine. Muzici Muziko: dahu statua, mozda: tisino slika. Ti jezice, gde jezici prestaju, ti vreme koje upravno stojis na pravcu prolaznih srca. O ti, preobracanje osecanja u sta? Ti, izrasli iz nas prostore srca. Jesen Opada lišće, ko da iz daljina pada, uz opor i odrečan let, kao da venu sred nebeskih tmina daleke bašte. I teška Zemlja noću pada iz roja zvezda u samoću. Pada ruka, Pad u svakom od nas živi neizbežno. Pa ipak Neko beskonačno nežno padanju ovom daje smer i sklad.

War on the Saints Part 1 - Scheme of Balaam
Jednostavno, zelena kura je za Vas, strogi LCHF, ako baš želite brzo mršaviti. Hvala : Skoro sam odustala ali na vrijeme mi je stigla podrška. Poanta je da puno vrmena potrošiš na takve kave do kojih ne bi ni došlo da je stanje prezentirano realno i da ne bi bilo gubljenja vremena. Zvezde na kolena padahu obrvane njegovim pogledom. Ak su za to išli u školu nisu se trebali ni ženiti dok ne odu u penziju! Naime htjela sam reci da mi prehrana bez glutena i mljecnih proizvoda nije pomogla. Sami sebi si radimo antireklamu, pogotovo jer ljudi van Moslavine uz skrlet vezu Marka i eventualno Miksu. Ovo danas je vraćanje kotača povijesti u natrag. Ali kako ćete izliječiti nešto ako niste pronašli i uklonili uzrok? Nažalost sad se hranim najviše s ugljikohidratima, jer je najgore na poslu gdje moram svako malo jesti zbog želuca a ugljikohidrati su najjednostavnije rješenje za to.